Isključuje li vjera ljudska prava

Početna stranica » Analize i stručne analize » Tolstojevo hrišćanstvo i život

Tolstojevo hrišćanstvo i život

Izvor: http://www.infobiro.ba/article/837594

KALENDAR SPKD PROSVJETA,

01.01.1928

Oko pedesete godine života Tolstoj se osetio u blizini samoubistva. Sumnje i traženja koja su ga mučila već od detinjstva toliko su se zaplela i unakrstila, da se odjednom našao na mrtvoj tačci. Nije više znao ni što je mislio, ni što bi verovao, ni što bi radio. »Veliki pisac ruske zemlјe«, kako je Turgenjev nazvao Tolstoja, u to je vreme već ostavio za sobom najveća svoja dela. »Rat i mir« i »Ana Karenjina«, zakružiše svetom. Ali, sada su i ta dela za Tolstoja bila samo — laži. Zabavlјanje i zavaravanje sveta, za volјu krupnih honorara ; tako se sad ispovedao sam Tolstoj.

Sav život čitave njegove sredine već odavno je bio za njega samo jedna golema laž. Sad mu je i čitava umetnost, i muzika, i pozorište i literatura, pa i sama njegova rođena umetnost u kojoj je bio doneo gigantskih produkata, ništa drugo no bolesni izraz jedne pokvarene nemoguće kulture. Već iz prvih Tolstojevih pripovedaka, Detinjstvo, Dečaštvo i Mladost vidimo kako je njegovo reagiranje na sve podatke života i okoline već u najnežnijoj mladosti upravo abnormalno duboko. Osetlјivost mu je tolika, već u tim godinama, te prosečan normalan tip izgleda prema tome da je slonovske kože; duhovna epiderma tanka i pretanka, senzibilnost još tanja. Povrećena skepsa njegove duše sve je poput strahovite kiseline rastvarala. U posmatranju, analizi, kritici i ironiji sve bi do kostura razgolitila. I taj se proces neumolјivo i svirepo nastavlјao kroz čitav dugi život ; sve pripovesti i romani prikazuju taj razorni tok u njegovoj duši. Jer svi su ti romani u stvari njegove autobiografije; Tolstoj je najveći, najsavesniji i najpotpuniji autobiograf što ga je ikada svet dao. Već prva okolina, u detinjstvu, ostala mu u sećanju, kao pretvorna, lažna i pokvarena. Čitavo to rusko plemićko i građansko društvo izgledalo mu je kao skup lažova, kukavica i hvalisavaca. U glumi blistavi, u stvarnosti blјutavi. Nјegove radioaktivne oči duhovne sve su progledavale; i čim su dublјe prodirale, tim su više otkrivale gadost ili prazninu. Ali život je vukao Tolstoja sobom. Učio je i radio mnogo, bio kao oficir na Kavkazu i na Krimu, upoznavao lјude svih slojeva i tipova, u najbanalnijim i najstrahovitijim situacijama života. Jedno opažanje natkrililo je ipak sve ostalo. Na bojištima video je divno čudo : kako lako i smireno umire taj prosti ruski čovek, taj prezreni mužik ! I tu je zapeo. Gizdavo i bučno oficirsko junaštvo učinilo mu se kao plitka gluma prema tihom, istinskom herojstvu prostog mužika. Kako je prazan i jadan uživački egoizam i kukavno hvastanje civiliziranog čoveka i gospodina prema dubokoj veri običnog vojnika. Vera ! Tu mora da se krije ono nešto što smo mi svi izgubili. I otada Tolstoj nije imao mira, on je tražio veru. Okrenuo se čitavim licem tom priprostom čoveku, da uvreba tajnu njegove duše i njegovog spasenja. Zapad i njegova čitava kultura učiniše mu se kao pravi duševni pakao; Orijent je nepresušno vrelo religioznosti. Zato se »veliki pisac ruske zemlјe« odrekao odjednom i svoje umetnosti i svoje ranije pedagoško-reformatorske delatnosti ; sad on proučava Laot-se-a i Budhu, Hrista i crkvene oce. Počeo je da uči i hebrejski, samo da bi zagrabio što dublјe u samo vrelo. Pripovetka »Lucern« pokazuje nam onu oštru granicu u Tolstojevoj duši, kad je on zauvek raskrstio sa Zapadom i njegovim Duhom. Tu je opisao slučaj kako zapadni čovek nije više sposoban za lično osećanje i lјubav prema bližnjem. Zapadnjački intelektualizam ladan je i egoističan. Kulturni nihilizam prevodio je sve više Tolstoja u mračni misticizam. Najzad pomračila mu se i sama moć opažanja. I država i crkva, sva kultura i sve uredbe društva učiniše mu se upravo nemoralne, sve protivno baš onome što bi po pravoj kulturi duše trebalo da bude. Obuze ga potpuni nihilizam. Tek jedno svetlo pomalјa se iz dalјine: hrišćanstvo. Ono još živi u duši priprostog čoveka. I zato taj čovek radi i živi, on nosi i stvara život ; sve drugo povrh toga je laž i parasitizam. I crkva i hijerarhija samo je golema parasitska laž, nakaza i negacija istinskog hrišćanstva. I Tolstoj poče da pada ovamo, kuda je već od prvih svojih nemira i kulturnih skepsa naginjao, u duboku religioznost. Bila je to mistična religioznost nekog posebnog prahrišćanstva, upravo hiperhrišćanstva. »U momentima ništa ne shvaćam« tuži se Tolstoj u tim danima svoje najgore krize. Nema nauke ni filozofije koja bi dala smisao života. Taj smisao treba zahvatiti osećanjem. Jer što je život? Što drugo nego odnos našeg konačnog bića prema nekom beskonačnom biću. A to beskonačno treba osetiti i prikučiti mu se verom. Samo vera daje jedino saznanje i jedinu snagu života. Sve drugo odvodi nas u pusta protuslovlјa. I sad se Tolstoj, tražilac spasenja, svog i čovečanskog, grčevito prihvatio traženja vere i iskonskog nepokvarenog hrišćanstva. »Što može čovek da dade u otkup za dušu svoju?« pita se s evanđelistom Tolstoj. Ništa! Duša je sve ; svet, društvo i država ništa. Samo individualna krepost, kult rođene duše izvodi nas ka spasenju. Borbe i t. zv. »napredak« kulture samo su satanski posao. Pravo hrišćanstvo ne bori se i ne opire. I samo tako možemo iščupati koren svega zla. »Ne opiri se zlu !« to je geslo Tolstojevog »apsolutnog hrišćanstva«. To geslo Tolstojevog hrišćanstva odjeknulo je svetom prilikom anarhističkog umorstva ruskog cara Aleksandra II. Kad je trebalo suditi atentatorima, diže svoj glas Tolstoj i upravlјa pismo caru Aleksandru III. Pozivlјe ga u ime hrišćanstva da atentatorima oprosti. »Vi ćete, care, dati svetu najveći primer ispunjenja Hristove nauke, vi ćete zlo dobrim naplatiti…. Vratite zlo dobrim ne opirite se zlu, oprostite svima«. Ali Pobjedonoščev preko kojega je pismo imalo da dođe u careve ruke, zaustavio je pismo i predao ga tek onda kad su glave anarhista bile pale. A Tolstoju je poručio ovo : Naš zvanični, carski i crkveni Hrist nije vaš Hrist ! Naš Hrist uništava i ispravlјa zlo, dok je vaš Hrist sam bolestan i treba leka ! To je bilo godine 1881. i od toga datuma Tolstoj je duboko zamrzio rusko državno pravoslavlјe. U ruskoj crkvi on od sada vidi svog najmoćnijeg neprijatelјa. I kada je u romanu »Voskresenije« još jednom zaplamsala punim svetlom umetnost Tolstojeva, i ovaj puta kao uvek natrunjena filozofiranjem i moralisanjem, on se tu strašnom i ujedlјivom ironijom obara na crkvu i bogosluženje. Ruska cenzura koja je dosada radi velikog svetskog ugleda Tolstojevog imena, štedila njegova dela, nije mogla da dopusti ovog ispada. Brisala mu je onaj opis bogosluženja u kaznioni. Sve je carska Rusija mogla od Tolstoja još nekako da podnese, ali kad je dirnuo u vrhovnu sankciju svih uređenja ruske carevine, svetu rusku pravoslavnu crkvu, tu je moralo zapeti. Ogorčeni i mračni Tolstoj povlači se sad sve više u se. Najzad je hteo da se posvema usami i da se iz samih svojih familijarnih veza otkine. Hteo je u kasnoj starosti da dade ispunjenje i punu sankciju svoga celog životnog traženja. I kako znamo, na tom tragičnom begstvu iz rođenog doma prestareli Tolstoj našao je smrt. Večiti tuđinac, lutalac i nepomirlјivi tražilac istine to je bio u svojoj suštini Lav Nikolajević Tolstoj. Umetnost mu je bila samo izražajno sredstvo u kome je proživlјavao i izricao svoje strašne osude i svoja beskrajna nemirna traženja. I desila mu se ironija od sudbine, da je baš to sredstvo ostalo monumentalnije i grandioznije od svega onoga što nam je tim govorom umetnosti hteo da kaže. Sama veličina Tolstojeva imade po tome nešto tragično u sebi. Cela Tolstojeva filozofija ostala je primitivna i bez dovolјno shvatanja i poznavanja svih onih momenata i podataka bez kojih nije više mogla u 19. stolјeću da istupi nijedna filozofija s pretenzijom na jaču afirmaciju. Neverovatno je n. pr. s koliko je naivnosti i zagrižene moralističke jednostranosti stao ovaj titan-umetnik prema dubokoj, najneposrednijoj umetnosti, prema muzici. Klasičan je u tom pogledu njegov lični odnos prema Čajkovskom, pa prema muzici Betovenovoj. »Krajcerova sonata« među pripovetkama, pa delo o umetnosti među raspravama Tolstojevim na svakoj nas stranici bune svojim strahovito jednostranim pogledima, katkad upravo neverovatnim razumevanjem stvari. A šta da kažemo tek na to, što je Tolstoj i svoju rođenu pripovedačku umetnost, u kojoj je dao najsavršeniji istorijski roman sveta Rat i mir, duboko prezreo i osudio; toliko neustrašiv i doslјedan da najzad osudi i sama sebe ? Mračna religioznost njegova ispolјila se napokon u nemogućoj formuli hrišćanstva: Ne opiri se zlu ! I tu je stao čvor cele tragike njegova života. On kome se od detinjstva ceo život odvijao u neprekidnom i iznovičnom revoltiranju i opiranju, on dolazi do nauke: Ne diži se protiv zla ! On koji je neumorno i neprekidno radio i trsio se da podigne iz barbarske tame ruskog selјaka, sam svojom rukom pisao bukvare za mužike i kovao planove za agrarne i socijalne reforme, on isti se diže sa svojim velikim imenom, da pred čitavim svetom ukori Emila Zolu što je francusku omladinu pozvao na što intenzivniji rad u ime progresa. Kakav progres i kakav rad? Rad i borba stvoriše pakao na zemlјi to je sad filozofija i religija Tolstojeva. A što je bio sam Tolstoj, do kraja života ? Jedna jedina golema optužba ! To je pravo ime za tip njegova genija. Radio je i borio se, dok nije izdahnuo, provodeći u delo svoje misli. I kao obnemogli starac, pred skoru smrt on pokazuje takovu gestu otpora da je svet stao iznenađen : begstvo iz Jasnaje Polјane. Tolstoj se je dakle sam opirao, i te kako opirao ; sve do poslјednjeg daha. Bio je on dinamik koliko i mistik. Bezbroj teških sukoba s lјudima i institucijama, naposletku otvoreni razlaz s rođenom familijom, teška su svedočanstva za to. Pa ipak, na kraju, on postavlјa strahovitu formulu defetizma i pasivnosti. Tu je stala psihološka zagonetka ličnosti Tolstojeve. Neizravnana borba celog njegovog života ukočila se najzad u jednom apsurdu. Pa ipak i taj apsurd mora da ima svoju unutarnju psihološku logiku. Pođimo ovako, da bar nekako objasnimo životni apsurd Tolstojev : Je li on ispravlјao samo zvanično ortodoksno rusko hrišćanstvo? Ne, on je zagrabio mnogo dublјe i radikalnije ! Nјegova korektura pogađa samu ličnost i nauku Hristovu kako ona odseva iz prvih vrela hrišćanstva, iz samih evanđelјa. Hristov lik borben je i dinamičan. Hrist se hvata otvoreno u koštac sa zlom. Nјegova osuda strašna je po njegove protivnike, i ako uočimo prema sinoptičkim evanđelјima, naročito prema realističkom Marku, psihološki lik Hristov, videćemo lik nepomirlјive žestine, beskompromisne gorlјivosti koja gazi čitave tipove i čitave institucije. Ljubav njegova nije budistički pasivna, već delotvorna i borbena, s onim prirodnim psihološkim naličjem koje prelazi u tešku i duboku averziju prema svemu što smetatom principu lјubavi.*) I tako je bilo prirodno da je došlo do reakcije i najzad do progonstva i smaknuća Isusova. Isus se je borio protiv zla. Psihološki, prama evanđelјima, Pobjedonoščev je ipak imao pravo, protiv Tolstoja! Jer Tolstoj se stvarno odvaja od same nauke i rada Hristova. Hristovo rešenje životnog problema Tolstoj je hteo još jednom radikalnije da reši. I sad, možda su teška životna i borbena iskustva navela Tolstoja na to, da borba nema smisla, reagiranjem na zlo, to se zlo samo povećava. Princip lјubavi i oprosta treba povesti do poslednje linije, do najzadnje konsekvencije. Apsolutni hristianizam! Prelazeći u borbu protiv zla, i sami upadamo u zlo i u sve gadosti života. Prihvaćamo život s licem i naličjem i zaplićemo se u bezizlazni labirint prirodne psihološke dinamike borbe. I zato je jedino rešenje te tragične dileme života : Spusti ruke, pusti sve, ne opiri se. Kroz tu formulu, koja negira sve osnove života i kulture, proviruje očajnički, zgođeni — Nehlјudov. To je onaj stalni Nehlјudov, glavno lice Tolstojevih romana od Vlastelinovog jutra pa do staračkog Voskresenija. A taj Nehlјudov, to je izažeta srž ličnosti Tolstojeve. To je onaj Nehlјudov-Tolstoj koji kao vlastelin hoće da pomogne selјacima, da odstrani bedu i zaostalost, a umesto toga postizava protivno. Selјaci ga još više zamrze, jer ne veruju i slute prevaru. To je onaj pedagog i veliki reformator Tolstoj, od koga mužici beže da im ne iskvari dedovski način života, i koga najzad crkva proklinje kao bezbožnika. To je onaj socijalni i kulturni revolucionar Tolstoj, koji hoteći ispraviti i porodicu i državu, i sudstvo i porotu, naposletku dolazi u teški sudar sa celom svojom okolicom i stvara razdor u roćenoj familiji. Koliko je god u tim svim kritikama i borbama hteo d o b r a, stalno je samo počinjao zlo. I sad dolazi pad u mističku pasivnost i potpunu izolaciju: tragika nehlјudovštine izlazi potpuna i dovršena. Nehlјudov, to je Tolstoj koji se uvek trza, bori, postizava protivno i onda s bolom pušta ruke. Ničevo! To je cela jedna posebna duševna konstitucija, ta grandiozna tolstojevska (možda uopće ruska ?) »nehlјudovština«. Očajni, resignirani, premoreni Nehlјudov u Tolstoju, maknuo je još poslednjom gestom: da ispravi Hrista! Veliki učitelјu lјubavi! Ti htede da nas naučiš izvršenju lјubavi čovečanske ! Ali vidi ploda čudesnog! Iz ovakoga semena lјubavi delotvorne niče zlo, greh i mržnja. I tako je Tolstoj ostao do kraja života sam sa sobom razdvojen. Veliki harmonični geniji, među pesnicima na pr. Gete, a među filozofima veliki konstruktori sistema kao Hegel, Fihte, Šeling ostaju za nas s večitim upitnikom: jesu li uistinu do poslednjeg daha bili istiniti i iskreni? Jer protuslovlјa ipak svedoče o večitom i istinskom traženju. I Tolstoj je bio primer genija s pocepanom ličnošću, slično kao sv. Augustin, Đordano Bruno, Ruso, Šekspir, Dostojevski, Šopenhauer i još toliki drugi. Je li veća vrednost forme, sistema i harmonije, ili neumornog, nikad dovršenog, nikad formiranog, nikad harmoničnog kidanja i traženja? Ako je nutarnja istinitost, pod cenu spolјašnjeg protuslovlјa veća, onda i Tolstoj spada među najveće. Tolstoj je svojim večitim traženjem i večitim svojim dizanjem iznad samog sebe, stalnim desavuiranjem svoje ličnosti od jučer, te kidanjem i iznovičnim početkom ostao veći istinolјubac nego mnogi tašti kreator kakvog skladnog i pod silu »zaokruženog« sistema. On je došao do protuslovlјa sa samim svojim bićem, sa životom i njegovim postulatima. Ali njegova nauka i religija Ne opiri se zlu ! ipak je bila doživlјaj i potom duboka istina u njegovom duhu. I ta nauka krvavo je otetajednoj strani života, ipak, ipak: života. Samo je iz nje Tolstoj sačinio totalitet, univerzalni regulativ život. On je na to kruto slovo života udario svoj poslednji i najteži akcenat. I tako je moralo doći do protuslovlјa: Tolstojeva je religija u životu neprimenlјiva i mi ne možemo da je sledujemo. Sledovati možemo samo njegovo traženje i njegovu borbu. Jer kad bi se svi, u samom sebi, toliko opirali zlu koliko se uistinu opirao ovaj veliki filozof resignacije i neopiranja, drugačije bi izgledala ova površina zemalјska. I pored sveg protuslovlјa Tolstoj nam ostaje veliki primer čovekove tragedije koja je već samom građom čovečnosti uslovlјena. Ovakova protuslovlјa i jesu najdublјi misterij čoveka-genija. *) Taj živi, čovečanski psihološki lik Isusov, kao i problem psihološke mogućnosti njegovog lika u evanđelјima, pokušao sam rekon-struirati u mom delu Hrist, Budha, Šopenhauer, Zagreb 1925. Ovde za porećenje s Tolstojevim hrišćanstvom, donosim samo par poteza iz toga lika.


Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s

%d blogeri kao ovaj: